Poklonici najpopularnijeg sporta u Srbiji - parničenja sa familijom, koji su tokom višedecenijskog sporenja, na sudske takse, veštake i advokate dali dovoljno para da se ozida omanje porodilište sa celokupnom opremom.
- Tata, zašto mi nikada nismo išli na more?
- Vidiš sine, sad si dovoljno veliki, sad ću da ti objasnim. Ti znaš da mi ne govorimo sa mojim stricem Rajkom i njegovima.
- Znam, ali ne znam zašto.
- Zašto? Zato što je njegov otac uz`o onu njivicu, jedno dva`es ari dole u jaruzi, levo od zabrana, što je moj pradeda namenio mom dedi.
- Ono jalovo blatište?
- E baš to. Jalovo, jalovo, ali moje jalovo!
- Pa dobro, kakve to veze ima sa morem?
- Ima veze. Mi se sa njima sudimo oko toga još od četresosme. Prvo deda, pa otac pa sad ja. Ni sam ne znam koliko smo dali na sud, na geometre, veštake, advokate. Kad budeš u Beogradu, ti pogledaj Palatu pravde - ono desno ćoše do ulice, to smo mi sagradili. Tu ti je otišlo i more i ekskurzije i novo kupatilo i bolji auto i...
- Pa dokle ste stigli sa suđenjem?
- Šta da ti kažem, njegove sudije, doneli su osmu presudu u njegovu korist, al sam se ja žalio. A sad ću još da mu udarim tužbu za naknadu štete što su traktori zemlju iz moje šume izneli na njegovu njivu, ima da plati tu zemlju, nije mu to deda ostavio nego je to moje!!!
- Bre ćale, što se ne dogovorite i pomirite, sudite se oko gluposti pola veka, umesto da se posećujete i družite, mi rođenijih od njih nemamo.
- Marš tamo, s kim da se mirim? Si ti kršten? Je l` ti to onaj Čeda Jovanović napunio glavu glupostima? Ovo ću da teram dok sam živ, a ti ima da nastaviš, nemoj da te zaklinjem!!!
