Pravi šah, šah koji samo prava gospoda mogu da igraju, pravi intelektualci i pravi jebači, tako da mi laici i prazilukovići uvek gubimo, mala je uteha to što smo mu pojeli pola figura. Šah zaslužuje najveću počast ljudskoh uma, to je ono što ne može svako da igra, tačnije, može dok se ne smori i otera protivnika u kurac. Tera te na razmišljanje, a što je još gore moraš da znaš i koji je protivnikov plan. Kako je vreme veliki neprijatelj svemu lepom, tako je neprijatelj i ljudima koji mnogo a sporo razmišljaju, koji lupaju glavom šta će da odigraju, preterano glume, misle, a vreme samo kuca i kuca. Čak i kad brzo odigraju potez, razmišljaju o kiši, utakmici ili o vremenu o Kaliforniji, mesto da smišljaju plan šta dalje da rade dok je protivnik na potezu, pa se uvek žale da je malo 5 minuta za razmišljanje i sakriju sat kad sledeći put pikaju, ne shvatajući poentu.
I mene mnogo zeza, a nemam naviku da razmišljam dok protivnik igra, već ga zajebavam...
a mene jebe taj sat bas, pod pritiskom sam, odvraca mi paznju.