Misao koja se javlja dok vas neko davi pričama o sopstvenoj deci.
Nedavno, na slavi :
- I tako, ja trčim da ih odvezem na trening, tamo promuknem dok navijam, vratim ih kući..onda učimo, igraju se 7 minuta i sakupljaju igračke. Mene nerviraju razbacane igračke. Spremim im večeru, obavezno jedu i voće ili popiju sok. Kupanje, posle sušenje kose....ne, ne dozvoljavam sa mokrom kosom u krevet..."
- A gde vi ono radite? Kako beše, u Telekomu?
- Da. Mislim da je važno da se deca nečim bave. Eto moj Sandro igra balet još pre nego što je prohodao i vidite kako to sad ima efekta. A za Eleonoru sam obavila testiranje i pre porođaja. Odredili smo za koji je sport talentovana....očekujem da ode na Olimpijadu još dok je u osnovnoj školi..."
Jao smarači... I onda još kad izvade telefon, pa ti pokazuju slike, a tebe zanima k'o lanjski sneg kako Eleonora pozira dok slaže igračke ili kod Deda Mraza u krilu.
I koju god, ali bukvalno koju god temu da započneš, nekako te uvek, kao zalutalu ovčicu, vrate na priču o svojoj deci.
Čepovi za uši obavezno ++