Omiljeni sport glupih i inertnih ljudi. Mnogo im je lakše da se valjaju u sopstvenom samosažaljenju nego da urade nešto, bilo šta, da bi promenili svoju situaciju. Svojim "buhuhu kako je meni teško, jadan ja" stavom žickaju emocije i pažnju drugih ljudi, očekujući da će im neko sve dati na gotovo. Međutim, za svako ponuđeno rešenje oni nađu problem. Takvi ljudi su govna koja treba gaziti, jer nemaju ič borbenosti u sebi i samim tim zauzimaju najniže mesto u lancu ishrane.
- Kako je tužna moja sudbina! Ne znam što sam upisivala ovaj fakultet! Kad dođem kući s posla, nemam gde da učim, znaš da živim sa kevom, ćaletom i dve sestre u jednosobnom stanu, a ćele redovno pijan drži neke govore... Ne znam kako i gde da spremam ove ispite...
- Hm... jeste to nezgodno... Pa jel' možeš da ostaneš u kancelariji posle posla, tamo da učiš, kad svi odu, mir, tišina...?
- Pa mogu, ali ne mogu ... Tamo mi je nekako atmosfera turobna, mali mi je sto, ne bih imala gde knjige lepo da stavim...
- Hm... a da odeš u studentsku biblioteku?
- Pa ne nogu pravo s posla u biblioteku, moram da odem kući i istuširam se, presvučem se... ne mogu da stignem...
- Pa hoćeš kod mene da učiš? Imam sobu viška od kako se ćale iselio, možeš opušteno kod mene!
- Jao, ma ne mogu ni to, bilo bi mi neprijatno, neću da smetam...
- Ma bre ne smetaš!
- Ma ne, ne mogu... jao šta ću da radim, zašto je moj život toliko težak!?
- ?! ... Ma crkni, boli me dupe....
Право правцато самоупуцавање. Први пут пустиш, онда умлатиш ко вола. Батина је бре из раја изашла! :)
Amin.
Dadoh plus posle prvih rečenica. Trgla si me malo. Aj neka je sa srećom, odoh da zovnem ovu curu.