Dar Bogova čoveku da razume stvarnost. San je senka razuma.
Mislima daleko od sveta, stojim na zemlji i osećam pustinju. Koračam tiho, naoružan sa dva kolta, opasanih, pobesnelih, što spavaju na bokovima. Moj protivnik me gleda prodorno, ali ja u njegovom pogledu ne osećam moć, već strah. Suvi vetar diže prašinu ka nebu i zaklanja užeglo sunce koje kao da sedi na par metara od tla. Kako da razumem? Ko je uopšte ovaj čovek naspram mene? Zašto nosi crno dete u rukama? Kradem vreme, sporo mislim dok časovnik odzvanja i udara u raspalo srce. Skoro će dvanaest. Deset minuta. No, to je ono što sam ceo život sanjao. Ali kako da pucam u to crno dete? Hladan čelik mi steže butine, od sunca mi izbija znoj na licu. Nema ovde života. Ovo je samo pustinja i san. On me uporno proždire pogledom, a dete gleda ka nebu mirno kao da je veče. Već vidim znoj na njegovom licu. Nije ni njemu lako. Zna da je sve ovo neminovno. Sunce, taj suvi vetar, to dete i par hladnih oružija koja mirišu na smrt. Još dva minuta. Nema pomoći. Da, ovo je taj trenutak. Ali kako da pucam u crno dete? Neka žena viče na kraju ulice. Ali to nije vika, to je krik, krik od očaja! Ne mogu. I ona je u crnom i viče. Ali moram. Ne. To je taj trenutak. Raspali smrt! Ne stani. Ne moraš. Nije ono krivo. MORAŠ! Prasak. Vetar. Smrt. Sunce. Tišina.
wtf?!