San

Kroz obamrlost i letargiju progone me špijuni nekih drugih svetova.
Dok ja računam kako matematičku, tako i duhovnu tačnost svoje neizlečive bolesti, preseca me bol lica u tuđini.
Lica mlada i setna.

Ponekad me probudi boja krvavih rukava moje učiteljice za poker aparatom, ili crna kocka u bezvazdušnom prostoru koja prožride moju mladu lobanju.
Katkad se i lavovi odazovu na zvuk trubadura koji odzvanja hodnicima palate, pa tu feštu udostoje svojim ljudskim oblicima. Za stolom oni, ja i epitafi nekih propalih televizijskih zvezda.

Nekada je svaka tranzicija bila nova avantura na čijem kraju se nalazio trofej. Bio taj trofej inkarnacija sreće ili fatamorgana mladalačkog poleta, ostavljao je za sobom zavesu obećanja. Nekada je svaki skok bio toliko opravdan da sam se svakim buđenjem nadao narednom, boljem.

Nesigurnost me tera na ponašanje koje pokazuje moju vitalnost. Zatečen na novom tlu, posmatrajući Sedam zlih kraljeva, stalno mislim na ono što sam bio, na ono što neću biti, a pravim svoj identitet negde između. Da su razapeli Dionizija, sada bi sve bilo lakše

Danas se budim mišlju da vreme uništava duh.
Sutra ću se probuditi predočen intarzijskim natpisom:
"Ti si taj koji uništava duh."