Objekat sa jakim pečatom avanture; šatori u kojima se letovalo na obali mora, jezera i pripadajućih destinacija su nosioci uspomena sa najvišim prioritetom. Najčešće za tri do četiri osobe, jedno odeljenje. U njima su se postavljali rekordi svakojakog tipa, najčešće oni u broju ljudstva koje može da se nagura unutra. Noćne oluje sa kišom nisu im mogle ništa, do podne sledećeg dana opet bi bili na svom mestu. Kočići su najčešće bili ručne izrade. Sami šatori najčešće nasleđeni od ujaka planinara koji se u njima penjao još na Bjelašnicu. Sačuvali su naše lude glave na svim tim putovanjima.
- Sine, zategni još taj kanap, vidiš da krivo stoji šator!
- Ne mogu da zategnem, nemam kočić!
- Nemaš kočić?!? Pa gde je kočić?
- Nema više... napravili smo kočić manje.
- Uzmi sekiricu i sadelji kočić, vidi šta je borovine...
- A da zabodem konopac u zemlju, to je samo...
- Uzmi sekiru, šta je jedan kočić...
- Ma vidi, mogu ovako da gurnem i da utabam nogom...
- IDI BRE PO KOČIĆ NE ZAJEBAVAJ VIDIŠ DA NAM JE ŠATOR K'O TORANJ U PIZI OĆEŠ DA NAM SE SLOVENCI SMEJU?!?!?
(Sin odlazi sa sekiricom u šumu. Sadeljaće taj kočić, znam ga...)
I kad sve bude gotovo, onda dune malo jači tajfunčić i oduva šator ko najlon-kesu jer nisu obratili pažnju odakle duva vetar (ako duva prema jugu, onda i ulaz namestiš prema jugu, čista logika).
O, da, vetar je često znao da naglo promeni pravac... tako se i brodovi potapaju a kamoli ruše šatori. Al kao što iskustvo kaže: jeben je posao izvući brod sa dna. I ništa lakše nego skinuti šator sa drveta i opet ga raširiti po tlu...
svaka cast