Svaki muškarac, a i žena, je nekada igrao/la fudbal. Ako ne, onda je barem jednom očalio loptu da valja, bilo na stadionu, poligonu ili dvorani. No, najveći užitak je igrati fudbal na seoskim njivama, pašnjacima ili livadama.
Zašto je to toliki doživljaj? Odovor je veoma jednostavan. Uvijek je zanimljivije tuđe, nego svoje. Kao trešnje. Komšijine su uvijek bolje. Tako je i sa fudbalom. Odeš na jednu njivu, dođe gazda te njive, otjera vas, vi se premjestite na drugu, dođe gazda i od te njive, otjera i tako se premještaš dok dan ne prođe. Nakon toga svi zajedno kući, a usput se može i poneka voćka pojesti, kucati komšijama na prozore ili neki treći zijan napraviti.
:Rulja se okuplja, flaše s vodom su tu, samo još da se podijele i može početi:
Miki: Fali nam jedan za gola. De zovi Folca.
Alen: Evo ide on, saće.
Miki: Aaaa, eno ga. Haj požuri, jebem te kenjava.
Folc: Evo idem, vi'š da jedva hodam u ovim kalavarama. Poderale mi se patike.
Miki: Jebote, pa nisi morao vojne čizme obući. K'o da si pošao postavljat' uzemljenje na kući. Haj' brani!
Folc: Što ja uvijek?
Miki: Zato što si najgori, a i ne smije niko protiv tebe da igra. Vidiš da imaš željezne špicove.
Folc: E, jebemga, uvijek ja branim. Haj' nema veze.Alen: Haj daj loptu da se podijelimo, man'te šutanja bezveze!
