Jedna od aktivnosti koja se zaista donekle može smatrati statusnim simbolom i indikatorom boljeg imovnog stanja.
Prije svega, otići na more se nekako smatra gotovo obaveznim, svi nekako skuckaju pare za to ljetovanje, makar jednom u par godina, al nekako se dovuku do mora.
Zimovanje, s druge strane, obično implicira drugi godišnji odmor, pored ljetovanja. Znači čim možeš ići dvaput na godišnji odmor, u startu si bolje stojeći.
Pored toga, da bi skijao, moraš prvo naučiti skijati. To dalje znači, da ljudi koji idu na skijanje su uglavnom oni koji idu od malena, znaju skijati, i kod kojih je to porodična tradicija.
Među mojim društvom ljudi ili idu na skijanje redovno, ili nikad. (ja spadam u ovu drugu kategoriju)
Ovi što idu redovno, uglavnom su prilično bolje stojeći... (mada za sve postoje izuzeci)
Hm..nije sad baš reč o skijanju ali ja na to gledam iz drugog ugla.
Kad se čuje da neko ima platu od par hiljada eura, većina smatra da je to dooobraaa plata. Naravno, pod uslovom da se radi o zanimanjima koja vuku veće zarade i pri tome da nema muljačine, otimačine i sl. Mislim isključivo na radna mesta koja plaća država. A onda i ona druga.
Naprosto, privikli smo se, naterani smo da mislimo o sebi tako da je normalno da se ne zarađuje. Ako jedan sudija može da ima ono što se smatra dooobrooom plataom, onda će službenici suda i tehničko osoblje imati pristojnu. Kada lekar ima par hiljada eura, onda će lepo zarađivati i medicinska sestra i portir u bolnici ili domu zdravlja. I tako redom i sa učiteljima, vaspitačima itd.
I sad, na skijanju će svi moći da plate ski pas, imaće svoju ili će rentirati opremu. To je poenta. Nije skijanje elitizam. Niti je skup sport. Jeste skuplji od većine ostalih ali svi treba da imamo za sport koji volimo. I odmor koji nam treba. A treba, jer nam je propisan broj radnih dana koje smatramo godišnjim odmorom. A treba da zarađujemo kad smo zaposleni.
Druga je stvar što smo prihvatili sve, pa i da se natežemo za letovanje, a o zimovanju...to sad kao nije za sve.
Jeste. Za sve je.
A nisu svi taj stav ni prihvatili.
Ne, Majo, nažalost nije.
Boravak u najjeftinijem smeštaju u nekom zimskom centru sa iznajmljivanjem ski opreme i skipasa ne košta manje od 1.000 evra za 7-10 dana po osobi (i to sa ishranom u sopstvenoj režiji, bez odlazaka u restorane, noćni život ili na izlete).
Tročlana porodica za to mora da izdvoji 3.000 evra. To sebi ne može da priušti 95 % srpskih porodica.
E sad, ima varijanta da kupiš polovnu opremu, sedneš u auto izjutra, poneseš sendviče i čaj u termosu, odeš na Divčibare, platiš dnevni ski pas 2.000 dinara i to te sa gorivom iznese 100-150 evra (bez cene opreme, naravno). To već sebi može da priušti 50% žitelja Srbije, ali jednom-dvaput mesečno.
Trebalo bi da svaka porodica može da izdvoji neku sumu za tako nešto. Ko ima, nek se ludira po lux hotelima. Ko ima manje, neka bira skromniji smeštaj. Na kraju su svi na istoj ski stazi.
Ako neće to, onda neka bira sa lakoćom nešto drugo za slične pare.
Sa lakoćom. A ne sa prevrtanjem želuca.
E, sad, što se kod nas i na puter od 250g stavlja zujalica u samiški...to je to!!
Na to smo spali.
Bulgi, znam cene skijanja. A oboje smo zaključili da nije poenta u tome što to košta par hiljada za porodicu, nego što samo mali broj ljudi ima kintu.
Pa to, nemaju ljudi pare za skijanje sve i da nađu besplatan smeštaj.
Inače, ja ne znam cene skijanja, pogledao ne netu cenovnike na Kopu i Divčibarama pa uzeo prosek. :)
ona ce sa njim da ide na jahorinu a jovu r ostaje u prljavom gradu kmee