Zbog nepostojanja menze u školi ili pekare u blizini, vlasnici lokalnih prodavnica često pribegavaju različitim domišljatim metodama kako bi privukli đake da baš tu kupuju užinu, tj. da je ne nose od kuće. Jer druge prodavnice u blizini ionako i nema.
Prodavačice od gazde dobiju "zadatak" (čitaj: "naređenje") da u "izuzetno" sterilnim i higijenski ispravnim uslovima od hleba i salama naprave maštovite, ukusne i jeftine sendviče.
Na kraju se svi ti sendviči svedu na isto:
četvrt hleba i ručno sečenih par listića parizera.
Ako ste dobri sa prodavačicom, po želji može da vam stavi i malo kečapa ili majoneza u sendvič. U suprotnom, flaša česmovače rešava probleme sa gušenjem koje nastaje usled suvoće hleba, manjka salame i nedostatka priloga.
Da i to ti daju parizer neki mnogo lošeg kvalteta, ima mnogo onog belog na sebi, a deca se opet guraju k oće pre da kupi tu ,,užinu".