Slobodan

Endemska, krajnje ugrožena vrsta čoveka. Sistematski uništavana od pamtiveka, starih Egipćana, Rimljana, preko raznih feudalaca, vlastelina i slične bagre sve do savremenih stranački aktivnih, na vlast navučenih individua, lihvara u skupim odelima i večito gladnih očiju.
Čovek bez bespotrebno ograničavajućeg prezimena, okićen samo jednom, jedinom i taman dovoljnom osobinom. Čovek za koga su svi čuli, ali samo retki ga upoznali i razgovarali sa njim. Stariji pričaju kako je tu i tu živeo jedan takav, odazivao se na Slobodan, ali ga ne videše već pet godina, kao da je u zemlju propao. Neki kažu da se odselio, drugi se nadaju da je još uvek tu negde, samo se skriva, a treći da je konačno i on, poslednji potpao pod uticaj svih onih bacača u okove, da je promenio ime i da se više ne okreće kad ga neko prozove: Slobodan!

To jutro, prvi put posle 40 godina, nije ustao u sedam sati, ustao je oko pet, ali ne zato što je morao, već zato što je tako hteo i voleo. Smotao je dve cigare, jednu je odma' zapalio, ali ne zato što je to morao da udovolji zavisnosti, već zato što je u tome uživao. Drugu je ostavio za posle. Obukao je gumene čizme, uzeo štap u ruke, izašao na dvorište svoje davno sanjane i tek sada dosanjane vikendice, zviždukom dozvao svog vernog i plemenitog Džekija. Njih dvojica zajedno odšetaše do čamca, otisnuše se na desetak metara od obale. On zabaci udicu i mamac, zapali drugu cigaru i pogleda u sunce koja tek sad poče da izranja iza krošnji drveća. Čuvarku ili bilo kakvo drugo pomagalo za zadržavanje uhvaćene ribe namerno je zaboravio. Hteo da je da i one nakon bolnog skidanja sa udice ostanu slobodne, baš poput njega.