Kakav maler, čekaš bus na minusu pola sata već ti dosta tvoje muke, kad ne lezi vraže eto ti neželjenog susreta i frustracije. Na stanicu dolazi smaračica iz osnovne koju si potisnuo iz svog mozga, isključio mogućnost ikakvog daljeg sretanja po završetku osnovne.
ja blejim naslonjen na stub, gledam nebo ispuštam paru iz nosa i usta, dolazi ona, preppoznaje me i započinje konverzaciju (ja se u sebi derem iz sveg glasa NEEEE, DAL JE MOGUĆE, nešto nalik Braci iz Kengura:
ona - Ćao, mala tišina...kako na faksu, jel ide
ja - ide, ide...
ona - jel viđaš koga iz osnovne, ja videla Brankicu i Maju
ja - ne, ne viđam
ona - jao jel znaš šta je upisao Simke
ja - ma neee znam, pojma nemam
ona - jao baš hladno, smrzla sam se ( blagoteleći osmeh )
ja - (osmeh iz kurtoazije kroz zube ) ma da, zima
ona - a kad će bus više
ja - kad dođe, smeh onako od muke (dotičnoj baš nije jasno)NAPOKON DOLAZI BUS JA ISKUSNO BIRAM RAZLIČITA VRATA OD NJE KAO U GUŽVI SE IZGUBIM I VRATIM SEBI DUŠEVNI MIR, sledi uzdah i sreća.
bolje i to nego da je sretnes prvi dan na moru, a ona je tu sa porodicom (zamisli taj smor) i ostaje jos mesec dana :(
Vise nismo isli na tu plazu al dzabe, ona je mogla da nas namirise gde god da odemo :( aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa