Ubica kreativnosti, tradicionalno upozorenje koje se tako često servira još od malih nogu: treba da paziš šta radiš, oblačiš ili čak misliš, da ti se tamo neko ne bi ne-daj-bože smejao. Ne talasaj!
A u skupini tih nekih ljudi što na tvoj račun razvlače face u kez, pregršt je nemača pojma i budeš li sam zanemario da li je nešto DOBRO, kako se stvarno OSEĆAŠ i šta je TVOJE merilo, oni će te progutati, borgovati. Postaćeš jedan od njih, pasivni srednjak, vedeta prosečnosti. Doduše, smejaćeš se.
- Nikola, nećeš valjda na prezentaciji da pokažeš ovo?
- Zašto da ne? To je energija budućnosti.
- Ali smejaće ti se ljudi...
- Ja ću se smejati najslađe.**
- Sine, gde ode?
- Na posao.
- Pa gde ćeš u tome? Smejaće ti se ljudi!
- Kevo, prekini više sa tim, rekao sam ti sto puta, je l’ te drma Alchajmer?! Ja radim kao klovn, i treba da mi se smeju.
- E, vala, sinko, cirkusi s tobom.
odlično *