Neizražena i pritajena osobina našeg društva. Vreme brzo prolazi pa ne uspemo ni da je primetimo.
Peti si razred i čekaš autobus sa drugarima, krećeš u školu. Srećan si jer je ovo poslednja sedmica škole. Vodite zanimljivu diskusiju o svome proseku i proseku svojih drugara. Većina je odlično, a po neko i vrlo dobar. Autobus stiže i vi ulazite. Polako krećete prema kraju autobusa, ali ne blizu zadnjeg sedišta - tamo sede oni "čudni". Dok tražite slobodno mesto pogled vam je odlutao ka njima. Trojica ih je, imaju po nekih 17 godina i sede na zadnjem sedištu, uvek nekako smoreni. Pogled se ne skida sa njih, a jedan ti reče "Šta bleneš koji k**ac?!". Brzo spuštaš pogled, ne ponizno ali kao znak povlačenja. Čudiš se budalama.
Uskoro završavaš sa trećim razredom srednje škole, zadnja je sedmica. Sa društvom čekaš autobus. Sve te nervira. Razmišljaš o broju jedinica koje moraš popraviti za ovih nekoliko dana. Uz dubok uzdah ulaziš u autobus. Vozač ti traži mesečnu. Preturaš po levom pa po desnom džepu. Nema je, a znaš da si je uzeo jutros. Moraš da platiš kartu. Vadiš onih sto dinara koje si spremio za doručak. Sa svojom kompanijom ideš prema zadnjem sedištu - vašem standardnom mestu. Sedaš, a u zadnjem džepu te nešto žulja. Nalaziš mesečnu. Sav si nadrkan, imaš sto problema. U autobus na sledećoj stanici ulaze neka dečica, peti razred možda. Jedan te gleda non stop. Skrećeš pogled. Opet ga pogledaš a njegove oči su uprte u tebe i dalje. Pomisliš u sebi "Šta me gledaš koji k**ac?!" i malo ti fali da to izustiš, ali onda se setiš. Setiš se slične situacije od pre nekoliko godina i ukapiraš da vreme brzo prolazi.
Dosadno -