Patkice, šotkice ili pilići: šta ste već, svi zeleno opervaženi, zarobljeni u svežinu mente, miris kajsije, breskve, leticije kaste, mekoća njenog pogleda, sav u cvetićima okružen natpis da je čovek govno: pravi savršenstvo mekote i nežnoće da bi u sledećem, odlučujućem, momentu po samu bit i kratki vek toalet papira unizio i zaprljao najgore samu tu mekotu i nežnost.
A svesno si, znam, Istoče, masteru marketinga turio pačiće malene nežne kako bi prodao robu i širio laž o svetu a znao si da će se ti pačići i pilići ugušiti prvo u smradu i prljavštini a onda u nezamislivim kanalima nastaviti mučno polupostojane plutanjem među govnima; znali ste to, govna, znali ste.
I zašto estetizovati sve? Zašto to ti nije samo parče belog papira, nešto samo higijenski, bez upliva izmišjenih bajki, nešto čisto tehnički – ne, neću od sranja praviti nauku, niti se diviti govnima već je to jednostavna stvar koja još nije rešena napretkom tehnologije – čisto životinjstvo, kao i smrt, nešto nužno: pa da, nužda se i zove, ah kako ružna riječ ta nužda prosto smrdi na školski wc i gugutanje usranog golubarnika: nužda ko neka golužda i govnurda i snuždena nužda prdeža i muža njemačkih baba, i tu nuždu neće ulepšati klonirane patkice utisnute na listiću mekom ko duša reklamnog slogana, ne, ne želim patkice kako cvile u ruci dok čekam, želim samo parče nemog, mrtvog, papira.
S r e d s t v o i samo to, trebovanje, potrepština, stvar bez žiga duše živog oblika.
Ili za terenutak postavši balegar:
Sanitariši slobodno ovu divljinu keramikom ali ostavi mi poljski wc van kuće i trenutak smrada i sopstva glibavog, nestalnog: dnevna doza sećanja na propadljivost, sirovost, majmunstvo, čučanje, propuh vjetra odozdole, granje, paučina, pauci, sumnjivo šuškanje, trošni krov, trošne daske, mogućnost propadanja, siromašna roze boja Diva toalet papira, zeleni omot siromaštva, sve to u nekih deset minuta presabiranja samog sa sobom a posle ću već biti Keri Grant koji izmiče stolicu sveže opranoj i neobranoj studentikinji ekonomije Evi Mariji još mirsinoj na more i imena na jorgovan koju po ramenu dirkam neopranom rukom nežnu ko pilence iz perfeks reklame - uostalom sve u isti stomak ide, sve se, na kraju, izmeša.*
Žig je isti, kalup je isti i samo udara po toalet papiru, po tapetama, po tetovažama ispod sisa, po igračkama za djecu, svuda samo pile pile pileđavolje pile.
A ok su bili oni listići, roze i zeleni. Jednoslojni, pa vagneš sebi, odcjepiš mjeru, zavisno od potrebe, jelte.
A plus, naravno da je plus
Ide baba livadom, u jednoj ruci drži sikirče, u drugoj na kanapu vodi kravu. Pod miškom joj Frankfurter Allgemeine Zeitung. Pošto baba ne zna njemački, a ne zna ni da čita, pretpostavljamo da je krenula da sere.
Kad je 'nomad bila Mizantrofija, nadao sam se da će neko potkačiti ove ušpinovane reklamne kampanje (na prvom mestu kokakolina: radost ovo, radost ono, a ovamo prodaju razvodnjenu šećerčinu)... ali nije ni sad kasno.
+++