Spora, duga putovanja

Užitak koji napredkom tehnologije, nažalost polako umire. U velikom delu sveta danas se putuje brzo, nema se vremena, vozovi jure 500 na sat, avioni probijaju zvučni zid..Nabiješ slušalice u uši i dremaš, ili gledaš najaktuelnije filmove na monitoru sedišta ispred tebe. Sve je tako brzo i proračunato, kao da imamo ključeve na ledjima i navijeni smo kao sat, žurimo nekuda svi skupa, kao uzbunjeni mali mravi..
Ostali su nam donekle još samo brodovi.

Putovanje je postalo rutinsko prebacivanje ljudi iz tačke A u tačku B, kao da su najobičnija roba, i polako gubi svoj pravi smisao i avanturistički duh. Nekada se putovalo danima i nedeljama, upoznavali su se svakakvi ljudi, koji te ne ostave ravnodušnim, neki samo zanimljivi, trajanja koliko i putovanje, neki za ceo život. Mogao si sa uživanjem, kroz prozor da posmatraš mesta kroz koja prolaziš i žitelje koji radoznalo stoje pored pruge, zatečeni u nekom svom poslu. Svraćao bi u ta mesta.
Putovanje preko okeana bilo bi opasno i neizvesno, ali krajnje uzbudljivo, ko zna, možda i romantično. Priobalna putovanja su već bila prave avanture, zaustavljanja u lukama, nesvakidašnje, neposvedočene ali krajnje zanimljive priče pijanih ljudi po krčmama, upoznavanje tradicija, kultura, mentaliteta i običaja.
Sibir..
Putovanje prugom kroz nepregledne stepe, bez ljudi, prljavih gradova i buke..Samo ti i tvoje misli, i isprekidani učestali zvuk voza na šinama, možeš knjigu da napišeš, tu u miru sam sa sobom.
Danas je ostalo da zavidimo Francuzima i Japancima na njihovim brzim vozovima, i kukamo zbog naših koji idu sporije nego pre sto godina - zavist i kukanje užurbanih ljudi, koji žure u pizdu materinu.