U njihovim glavama je Srbija nešto blisko Iraku, Palestini, Vijetnamu, pa čak i nešto mnogo gore. Ne znaju na kom kontinentu se nalazi i da li je to uopšte na nekom kontinentu (neki misle da je to ostrvo blizu Australije), ali zato znaju da se odvija neki rat za Kosovo, o kom opet pojma nemaju, kao ni o bilo čemu vezanom za Srbiju. To je delimično i normalno, jer im njihove relativna izolovanost kao i enormno visok životni standard ne dopuštaju niti da razumeju situacije u ostalim delovima sveta, niti da se većina njih informiše o tim situacijama.
Na samo pominjanje reči "Serbia" zamišljaju fascinantne slike slične pustinjama ili peščarama, okružene sa gromadnim planinama poput onih na koje se Bear Grylls penje kada želi da izvidi okolinu. Na sred te pustinje nalazi se jedna oaza oko koje se uveče okupljaju srpska plemena da proslave uspešno detoniranje albanske štale, a na gozbi se nađe pokoji zec u umaku od višnje serviran u drvenu posudu čija je donja površina trula, a ako je postignut izuzetan uspeh na ratištu, servira se i jelen. Ratište uopšte nije ni daleko. To je jedan front, na koji se dolazi kada se prođe kroz kanjon kroz pomenute stenovite planine. Tu se svakodnevno juriša na konjima. Oni malo bogatiji su sebi priuštili ratne džipove, a decu bogataša zamišljaju kao klince koji prolaze ulicama sa kalašom u rukama. Oni malo siromašniji ratnici srpskih plemena su sebe opremili smokvinim listom da im se ne vide stidni delovi tela, a kada se uveče vrate umorni kući sa ratišta, dočekaju ih žene koje oni obavezno istuku čisto onako. A kuće zamišljaju kao obične zemunice, koje prokišnjavaju, vlažno je čak i leti, sa jednom sobom i ognjištem na sredini.
Za njih ovaj paganski narod svako veče žrtvuje po jednu kravu, koja je u Srbiji sveta životinja. Čak su otišli toliko daleko da smatraju da imamo i more, a imamo ga samo iz razloga što ne mogu drugačije da zamisle kako bi se Srbi inače kupali.
