Najčešće se javlja u gostima, kada smo previše sebični da bi podelili produkte svog debelog creva sa domaćinovom kućom. Nakon dugog trpljenja i grčenja račma, osetite da vam se moča. Leptejeboražani štaš sad! Ako si ženskinja, boli te nokat, sedi pa šta izleti - izleti, ionako sve izlazi u istom smeru. A i vi ne prdite, briga vas. Vi puvate. Ako si muškinja - najebo si. Sedneš li, popustiće brana, a ti ne bi želeo da testiraš akustiku školjke nakon dugog krčkanja sadržaja u colonu. Odlučiš li se za stajanje postoji šansa da se zadnji trap po inerciji olabavi kao i prednji i ode mas u propas. Najverovatnije ćeš popustiti pred pritiskom i krenuće od svega po malo na sve rupe dok ti neodlučno kalkulišeš šta je rizičnije. Nit' tam' nit' vam'.
Zatvaraš vrata. Gledaš u šolju. Ona gleda u tebe. Izaziva te. Graške znoja. Smeje ti se. Zna da nećeš izdržati. Znoj se meša sa suzama dok ti kroz glavu prolazi slika NJE u trenutku kad je iznenadi gromoglasan zvuk koji rikošetira o pločice. Sedećki ili stojećki. Kulminacija dualizma. Vreme teče. Kroz glavu prolaze slike. Eno je majka. Tu je i sestra. Matura. Skidanje mraka. Trotinet. Postaješ ujak. Prva kola. Smrt dede. Vidiš svetlost. Neki pas. Čelična vrata. Majka plače. Zove te. Keramika. Prsten. Olovne sekunde. Zvuk kaiša. Maline. Miris malina. Opet je mrak. Vidiš NJU. Čizme. Neke čizme. Čuješ tišinu. Glasna je. Mrak. Mrak prelazi u tamu...
Ma nije do osecaja ,ja nemam sa tim problema ne stidim se fizioloskih potreba bilo kad i bilo gde.Nego ovo zadnje kako ti je izaslo iz glave kao da nam je mozak sinhronizovan,majke mi moje nacuditi se ne mogu
Ti ovde opisa NDE dozivljaj klinicke smrti...ali ne mogu da verujem kako ovo
" Smrt dede. Vidiš svetlost. Neki pas. Čelična vrata. Majka plače. Zove te. Keramika. Prsten. Olovne sekunde. Zvuk kaiša. Maline. Miris malina. Opet je mrak. Vidiš NJU. Čizme. Neke čizme. Čuješ tišinu. Glasna je. Mrak. Mrak prelazi u tamu..."
LICI KAO DA SAM JA PISALA