Srpska železnica kao droga

Malo je onih koji su uspeli da odole pa da ne zađu u svet avantura sa vozovima domaće železnice.
Bilo da ste student, radnik ili običan turista sigurno ste barem jednom rekli nikda više vozom. Ne prođe tako par dana i čim se javi prva obaveza i potreba za putovanjem tu je on, možda i nije jer ga obično ne umeste na vreme, ali je tu negde.
Bitno je da znate kuda ste krenuli, a kada ćete tamo stići to nije bitno jer to ni sam Bog ne zna.
Prosto vas mami da se oprobate, da dokažete da se izdržljivi i da vam ništa nije nemoguće.
Ne pričamo o međunarodnim vozovima koji su može se reći ipak barem usisani lepo.
Govorimo o našim vozovima što leti greju, a zimi hlade. Kad upekne sunce u julu, a on bez zavesa ili kad na te iste prozore preko zime duva promaja dok si ti u kompletnoj zimskoj opremi. I kao šlag na tortu se 100 kilometara voziš četiri sata. To je ono što te uvek iznova vuče vozovima.
Koliko god govorio da nećeš uvek mu se vratiš. I bez obzira što ne znaš šta te čeka, sedneš ili stojiš kad pošalju dva vagona pa šta Bog da.

Mile Cicvara: Zašto smo stali?
Putna baba: Možda smo pogazili nekog.
Mile Cicvara: Izvinite što smo stali?
Kondukter: Pokvarila se lokomotiva teretnjaka ispred nas. Sad čekamo da ga odvuku, odnosno da dođe druga.
Putna baba: E ovoga u Titovo vreme nije bilo.

Posle dva sata...

Mile Cicvara: Što li smo sada stali?
Putna baba: Možda se i nama pokvarila lokomotiva.
Mile Cicvara: Oprostite a zašto sad stojimo?
Kondukter: Ne znam.

Posle pola sata...

Mile Cicvara: Hvala Bogu da smo krenuli, a što je ovde vruće. Ima sto stepeni. Da malo otvorim prozor. Prošli put se nije dao otvoriti.
Putna baba: Sedi dole! Ne diraj to. Hoćeš da nas ubije promaja?!

Novi putnik Živko: Ima li slobodno mesto ovde?
Mile Cicvara: Ima brate, sedi slobodno.
Živko: Nadam se da mi ovaj kofer neće pasti na glavu. Čiji je?
Mile Cicvara: Babuskarin, hahahahahah, od kada sam gledao Mrtav 'ladan imam želju da to kažem.
Putna baba: Sram te bilo.
Živko: Ovaj opet kasni.
Mile Cicvara: Kasni, jebeš mi sve ako se ikada opet budem vozio vozom. Znači nikada više. Krenem danas stignem sutra. Dvesta kilometara. Znači nikada više vozom, a u materinu i vozovi i sve više. Nema više, još danas i to je to.
Živko: Tebi su baš dojadili, a?
Mile Cicvara: Vala jesu. Nikad više vozom. Nema te sile koja će me naterati.

Miletu zvoni telefon (melodija Sve se to dogodilo na putu za ludilo)...

Mile Cicvara: Halo. Gde si brate? Aha, evo me u vozu klackam se. Vidimo se naravno. Eto u nedelju. Imam u subotu uveče voz i eto mene kući. Važi, pozdrav.