Nastojanje življa da vekovima, u neznanju, napravi paganiju i apsurd od svega što je nekada krasilo srpskog čoveka. Tako se danas može konstatovati da je Srbin pripadnik nebeskog naroda koji se u slobodno vreme bavi politikom i vodjenjem fudbalskih timova (pogotovo nacionalnog), a na poslu gleda da zakine, zajebe i zakrivinari.
Stiče se utisak da će Srbi 2379. za svoje loše stanje u državi i dalje kriviti pet vekova pod Turcima, od kojih su nam ostale mnoge navike, ali malo onih dobrih..
Amerikanci koje podjebavamo da nemaju istoriju, našu poznaju bolju nego mi sami. U tradiciju i običaje ni sami ne diramo, iako se od mesta do mesta razlikuju i do granice apsurda.
Na dan slave više slavimo pečeno prase nego svetca, i od te mučene životinje koju nabijamo na kolac smo napravili pravi, iskonski, čisti brend i obaveznu relikviju na slavama, krštenjima, svadbama, ispraćajima (iako je istina ta da se prasetina jede za praznike od onog vremena kada su nam Turci otimali jaganjce, pa nismo imali šta drugo da jedemo)..
Krstimo se strogo sa tri prsta, i onaj koji se u crkvi ne prekrsti kada pop izgovori Gospode pomiluj je automatski otpadnik i nevernik. Shodno tome, ljudi bez desne šake ili cele ruke su u startu osudjeni na pakao.
Sve to nam ipak nije smetalo da na vlast dovedemo ateistički komunizam.
Nacionalni identitet je takodje veoma bitan, iako su nam čukunbabe silovali i Turci i Austrougari (po zvaničnom podatku u Beogradu krajem osamnaestog veka nije živeo čist Srbin).
O Kosovo se otimaju najviše oni koji nikada nisu bili tamo, nisu u stanju da nabroje ni tri manastira koji su se tamo nalazili, ili još uvek postoje. Mislimo da nas mrzi ceo svet koji smo inače videli na malom ekranu, i sve znamo o njemu. Ne znamo jedino to da taj svet u stvari za Srbiju boli kurac, i o njoj znaju isto koliko i prosečan Srbin zna o Minesoti,Svazilendu, Čadu ili Hong Kongu..
U sledećem delu srpskih tradicionalnih svetkovina - svadba.
