Iritirajuće pitanje koji ti stariji ljudi postavljaju i uznemiruju te kada, zapravo, sve što ti želiš da radiš je da ne radiš ništa. Pri takvom pitanju poželjno je ne odgristi im glave već im uputiti neki prihvatljivi osmeh i nešto što zvuči kao odgovor stvorenja koje će postati sasvim normalno ljudsko biće(ne moraju da znaju da ti baš i nećeš postati dotično).
Dosadna osoba:Šta ćeš biti kad porasteš?
Ja (blenem u tv): A, šta? Pa ništa, ništa mi se ne radi.
Dosadna osoba:Ali kako, mora da ima nešto što voliš da radiš.
Ja(skrećem pogled sa zgodnih tipova na ekranu):Pa da! Žuta štampa!
Dosadna osoba: Šta?
Ja: Oduvek sam se pitala ko su te osobe koje pišu one zlobne male pesmice iznad fotki usvinjenih poznatih ličnosti u glupim novinama. Ja hoću da pišem te pesmice.
Dosadna osoba(čudno me gleda)Iz nekog razloga neprihvatljiv odgovor.
Ili kao što reče dobar nam Džon Lenon:
Profesor: ''Šta ćeš biti kad porasteš?''
DžL: ''Biću srećan.''
Profesor: ''Nisi razumeo pitanje.''
DžL: ''Ne, vi niste razumeli život.''
+
Ја знам.... Бићу жену, наравно.....