Stadion Sveti Ramiz II

Opšte je poznato da u životu svakog Romulanca postoje samo 3 stvari: krađa sekundarnih sirovina, tuča i fudbal. Ovo treće nekako posebno vole.

Pošto od ponedeljka do nedelje u faveli nema škole, mladi fergani, a i oni stariji, uvek nađu vremena za fucu. Ali to nije bilo to. Falilo je nešto da taj osećaj zadovoljstva bude još bolji. Falio je stadion. Ne gradski, neg' favelski.

I tako je posle mnogo godina, na intervenciju Coe Čićvua i ostalih političara, sagrađen prvi istorijski stadion u faveli. Glavni matorci u faveli, predsednik Enver i potpredsednik Demir odlučuju da daju ime stadionu. Tako nastaje naziv "Sveti Ramiz II", kao sećanje na starog pretka fergana koji je živeo pre nove ere i koji je predvodio "Seobu Romulanaca" iz Indije davne 69. godine, kao što rekoh, pre nove ere.

A stadion. Normalno lep, čim su ga investirali političari. Nigde trave, nigde zemlje, samo beton po kom ne moš stajati leti kad upekne Sunce. Plava ograda ima dvostruku ulogu. Em što je granica stadiona em što štiti ostatak favele od rušenja. Ranije, dok nije bilo stadiona česti su bili slučaji da neki Romulanac šutem Roberta Karlosa sjebe drugom pola kuće. Nego da se vratim na teren. Nema šta još puno, nisu se baš potrudili političari. Samo golovi i tribine. Golovi, onako kvalitetni, rukometni, crveno-beli s' nekim polu pocepanim mrežicama, a tribine ništa manje kvalitetne. Ima ih 2 komada, sa istočne i zapadne strane terena. Navijanje na njima je k'o na kupu nacija. Ali fergani nebi bili fergani da......

Dođe nedelja i počeše oni na stadionu da prave pijacu. Klasična ciganska posla. Ne običnu pijacu neg' buvljak. Glavna face-prodavci piratskih igrica i Đani Buvljani. I tako svake nedelje.

Stadion je počeo da gubi svoj nekadašnji sjaj (da ne kažem "smrad"). Sve je više bilo ostataka sa pijace, praznih limenki koka-kole, papirića, cd-ova "Američko rvanje 2008" i ostataka cigareta. A u pozadini, iza tog smeća, još uvek neki momci, na čelu sa Enverom i Demirom, cepaju fudbal, u čast velikog romulanskog sveca Svetog Ramiza II.

Demir uči svog 14. sina, 27. člana porodice Jovanović, prve stvari vezane za fudbal.
Demir: Ava kari Đejson 'vamo, da ti prićam šta je fuzbal!
Đejson: Evo tatko.
Demir: Fuzbal, to ti ono kad šutiraš loftu. Imaš i onaj gomlan što jedino on sme u ruku da stafi loftu, a ostali ne smeju. Ima i oni golovi. To ti se pravi od onu gore prećku i od one deve sastive. Sfataš?
Đejson: Aham. A je l' smeju tu da se tuču protivnici tatko?
Demir: Ne smeju! Tu ima i jedan ćovek koji se zove sudija. On kad vidi da se tuču kaže "Favul" i ondak imaju slobodan udarac!
Đejson: Tad sme slobodno da ga udari?!
Demir: Ne bre budalo jedna, kurafte dake minđ, glup si bre. Aj ne mogu više da ti prićam ne razimeš osnovne stvarovi. Aj ava kari 'vamo da vidiš stadion "Sveti Ramiz II" pa da idemo kuči, zvala Đevada i kaže da se 'ladi mleko.
Đejson: Važi tatko, nemoj da se deruvaš na mene!