Štafeta

Nasleđe koje se prenosi iz ruke u ruku, sa kolena na koleno. Mehanizam koji prenosi teret dela onih iza nas, njihove blagoslove i njihova prokletstva. Lanac koji uvek puca na najslabijoj karici.

Netka Pejić. U svojoj petnaestoj godini, po zidovima sobe lepi postere Zdravka Čolića. Hormoni se bude, ručica skoro svako veče krišom zavlači u pamučne gaćice, dok srce u njenim, mladim, a veoma bujnim grudima, lupa, kida. Između udvaranja Mileta Bibe, lepuškastog dvadesetpetogodišnjeg samostalnog autolimara sa novim Fićom, frizurom Ipčeta Ahmedovskog i Levis zvoncarama, i Siniše Hadži-Komazeca, najboljeg učenika u razredu, budućeg magistra i glavnog razvojnog inženjera u štutgarskim pogonima Mercedes Benca, dobrog srca, sa šešeljevskim đozlama od dva cola i uvek ispeglanom kariranom košuljom, bira naravno Mileta. Na seoskom vašaru, posle pešest Pelinkovaca, ponešena i ozarena koncertom Ljube Aličića, prvi put daje Miletu na zadnjem sedištu žutog Fiće, uparkiranog na putiću kraj seoskog groblja. U sećanju je na to veče ostaje pomešani miris Briona, miris Sarajevske Drine i rakije iz Miletovih usta, znoja i straha, straha od greha, osude partijarhalnog i večito smrknutog oca, lupanja srca...

... Godine prolaze, mlada i lepša nego ikada što je bila i što će biti, odavno je već spoznala tajne vaginalne manipulacije. Licitirajući pičku na visoko, jedne julske večeri u kabinetu predsednika mesne zajednice, skinuvši bele pamučne gaćice, dobija posao matičarke u mesnom uredu. Ej, matičarka - vlast je to, uspeh mlade žene! Usledili su večere sa drugovima iz partije, letovanja u Puli preko sindikata, činilo se da je svet pod njenom štiklom. Mlada, i veoma dobro svesna zakrvavljenih očiju nadničara ispred seoske čitaonice pri pogledu na njene jedre, zategnute butine. Ona je to iskorištavala, moglo joj se i toga je bila svesna. Preveslavala muškarce, igrala se, rasturala brakove. Veoma bahato i surovo.

Prošlo je još nekoliko godina, čekala je dugo fiktivnog princa na belom konju, iako nije nikada imala sliku šta bi uradila kad bi ga stvarno upoznala, niti se upitala da li ga je vredna ikada bila, jer pobogu - ko će razmišljati... Dokle ide, ide, a kad se sjebe - jebiga - božije davanje. Elem, godine su je učinile depresivnom, vremenom se počela bezgranično smarati. Umesto princa, izređao se defile konjina: vlasnik benzinske pumpe, bijeljinski gastarbajter-povratnik iz Beča, penzonisani major JNA koji ju je tukao, ciga bubnjar iz benda na sestrićevom ispraćaju u vojsku, ali tada je bila pijana, pa se nije volela ni sećati... Njene nekada zategnute butine, počele su pihtijasto oscilovati, ali to nikada nije htela priznati, ipak ženski ponos je veoma glomazna, inertna i nakaradna kategorija. Ali, ipak se osmeh javljao sa vremena na vreme, ozarivala bi se kad se seti da je još bila želja radnika sa seoske pilane, mladog veterinara Riste, a svesna dobro pogleda popa Ilije Filipovića...

Udala se za deset godina mlađeg Gorana Svraku, perspektivnog vulkanizera koja je krenulo u toku rata, nikad joj nije lep bio bogzna šta, ali dobar kao hleb, doduše vidno klempav, obećao je finansijsku stabilnost, i brigu o materi dijabetičarki. Svesna je bila da više nije pička kao nekad, prihvatila kompromis Goranove ponude. Daj šta daš, vrednost pičke nije bila tolika da se može licitirati kao nekad, znala je to.

Udebljala se, odavno prestala mamiti uzdahe mlađanih delija, jedino ostala u sećanju pokojeg sredovečnog brkice, vozača Tamića. Više joj ne smeta ni pokoji Goranov šamar, koji je pre par godina počeo farbati kosu i juriti bičarke iz srednje trgovačke. Nema volje da se bori. Dobila je kćerku... Kćerka je odrasla u prelepu devojku, koja gubi nevinost u nabudženom Golfu trojci sa Markom Pitom, konobarom počupanih obrva i golgeterom inter-seoskih turnira u malom fudbalu... Štafeta je predana.