Patike koje nosimo na pecanje, kampovanje ,trčanje ili u bilo kojoj drugoj prilici u kojoj očekujemo boravak van asfalta... Patike u kojima gacamo po kaljužama ,blatu bez imalo savesti znajući da ne moramo da ih peremo baš uvek jer zapravo im je to i svrha. One koje imaju kilometražu do mora i nazad par puta.
Patike koje je zapravo teško baciti, jer su nekako prirasle za srce ,one koje smo platili još preračunavajući marke, koje smo nosili samo onda kad smo išli u školu i šetnju, kojima nikako nismo hteli da radimo fizičko a kamoli da šutnemo loptu...
ja imam jedne starke koje su mislim iz '98. ni sam ne znam sta sam sa njima sve radio,bile su plave sada su sivkaste,i dalje služe,nekako jos ne smem da pomislim da ću nekad morati da ih bacim...
Ja kad danas razmišljam o tim svojim patikama pomišljam da sam pogrešio što ih bacih, da je trebalo da ih sačuvam za neki privatni muzej nezaboravnih stvari. Kad dođe vreme za te tvoje starke da idu u penziju, ne bacaj ih; pošpricaj ih nekim parfemom, umotaj u platno i odloži negde. Zamisli da kroz 30 godina pokažeš svom sinu patike iz devedesetih koje su prešle milje i milje... kakva priča!
Ja u septembru '90. u Stokholmu kupih neke, kao za brod, tako ih pamtim... kuku meni šta su sve te iskoračale sa mnom... ulazile u more i sušile se na suncu, mešale beton koji je pljuskao po njima, na kraju desna napuče dole jer sam navaljivao na ašov njom... ali ja sam im menjao pertle i gurao dalje. Bacio sam ih 2007. Nisam imao srca da ih tek tako bacim u kantu, umotao sam ih u neki čist papir, kao za sa'ranu...
+