Reč koja najbolje opisuje krilnog igrača rukometne reprezentacije Srbije. Njegova uloga na samoj utakmici je da popuni neophodan broj igrača u polju i da bar u odbrani ne budemo deficitarni. U napadu, opis posla naseg krila, svodi se na "zakucavanje" u uglu terena, uz ćaskanje sa klincima koji skupljaju lopte kraj terena. Aktivno učešce u igri nije poželjno, pre svega zbog njegove nesposobnosti da uradi bilo sta korisno za tim. Ukoliko, nekim čudom lopta ipak stigne u njegove ruke, preporuka je da se preostali igrači trkom vrate u odbranu, jer je promašaj neminovan.
Konverzacija trenera i igrača na klupi, posle jednog napada:
- Čoveče pa zašto nisi prosledio loptu na kraj, ka krilu, zar nisi primetio da je sam k'o duh tamo u uglu?
- Ma primetio sam ga ja treneru, ali poslednji put kad sam mu dodao loptu, majstor je pogodio našeg navijača u trećem redu tribina.
- Pa dobro, svakome se desi da loše šutne, nemoj ga zbog toga ignorisati.
- Znam, razumem šta mi želite reći, ali kad sam pogledao u pravcu mesta gde je sedeo nesrećni navijač, primetio sam da je mesto prazno.
- Pa?
- Pa, ukoliko nastavim da mu dajem loptu, do kraja utakmice ostajemo bez navijača u dvorani, zato nek bleji tamo u ćošku, nek statira, sigurnije je...
+ samo da se ne nerviras! :) Pobedjujemo bracu, ne brini! :)