Maksima tržišne ekonomije. Najviše dostignuće liberalnog kapitalizma. Oličenje blagostanja i slobode izbora. (Sigurno ima neke veze i sa demokratijom, al' mi momentalno ne pada na pamet.)
Stignem neki dan kući sa posla, sa sumrakom u očima, saznavši da sam od sutra na pola radnog vremena. Otvarajući vrata stana, udarim u neki paket.
- Kupila sam nov usisivač. Onaj stari tera prašinu, umesto da je usisava. Sutra će da nam dođe i nova veš mašina. Znaš da je matora utrulila i ne centrifuguje, pa moram na ruke da cedim.
Čuvši ove nežne reči, ostetim kako mi pada mrak.
Kupila? Zašto? Kako?
Na kredit, naravno.- Znaš, bio je popust. Pedeset odsto. Znaš li ti uopšte koliko sam nam para uštedela?
Osetim kako mi krv kulja u lice. Da ne učinim nešto nedostojno, pokušam da se prisetim mog drugara Gogija, koji mi je pre nekog vremena zorno ilustrovao ovu situaciju. Déjà vu.
---
- Kredit, to ti je kad se napiješ, pa zaspeš na ladnom. Stišćeš se da ne nazebeš, a pritišće bešika. A onda se nesvesno olakšaš. Oblije te milina. Nema više pritiska, a tebi fino, toplo...
Jeste, brate, al'mnogo je gadno kad se o'ladi.
I zato: Štedimo kupujući stvari koje nam ne trebaju, parama koje nemamo, jer samo tako možemo da pobedimo krizu!
