Prema legendi i mnogim nepotvrđenim istorijskim izvorima, prvi srpski košarkaš. I ne samo to, već preteča velikih trojkaša poput Đorđevića i Kecmana, koji su svojim bombama u zadnjim sekundama rešavali velike mečeve. Razlika je u tome što je Steva bukvalno rešio nešto bombom- tačnije đuletom- i to ne meč, već bitku. Konkretno, onu na Ivankovcu, 1805. godine, što je bio prvi sukob ustaničke protiv sultanove vojske. I nije gađao koš, već odžak kuće u kojoj se nalazio turski komandant, Hafis-paša. I razdaljina nije bila nekoliko metara, već nekoliko kilometara.
(prema istoričarima)
Ivankovačko brdo iznad Paraćina. Ustanici su uspeli da odbrane veliki šanac posle turske navale. Sultanova vojska se povukla u Paraćin, naredni napad se očekuje u zoru. Karađorđe sedi i pije rakiju. Prilazi mu već pripit Steva pisar.
S: Voždu, da li bih mogao iz ovog topa da opalim jednu na Paraćin?
K (gleda ga, pa kaže): Ti si pijan...
S: Ali voždu, samo jedno!
K: Prođi me se, pijana budalo!
S: Samo jednooo!
K (gleda, pa pomisli: "Kakva šteta može da bude, taman da se Turkešanje malo useru"): Dobro, ali samo jedno!
Steva prolazi pored usnulog tobdžije, uzima đule, stavlja u top i okreće ga prema najvećem svetlu u gradu.
S: Pali!
Top gruva, tobdžija se budi i jebe Stevi mater, Karađorđe ih razdvaja. Za to vreme u Paraćinu udaraju talambasi, sviraju zurle, niko ne čuje top. Hafis-paša se opružio ispod odžaka, ni ne misli na bitku. Samo odjednom nešto silovito pogađa dimnjak. Svi su zbunjeni, pa paša ni ne stiže da pomeri noge. Đule pada direktno na desnu.
Narednog dana, turska vojska se povlači iz grada, a na putu prema Nišu, paša umire.P.S: Ne mora da znači da je bilo ovako. Naime, moguće je da je Steva kao jedini pismen u vojsci zloupotrebio položaj, pa dopisao ovaj deo. U svakom slučaju, pre 2 veka se isplatilo biti pismen. Za razliku od sada.
