Gorštaci se plaše malo čega. Život na planini i direktan kontakt sa prirodom uz naporan fizički rad i određenu dozu surovosti stvaraju nadljude koji se od šale pentraju na klicu jele visoke trideset metara, vukove dave golim rukama, a za divljim veprom trče sa mesarskim nožem isplaženog jezika i sa dvije kobasice u očima.
Za takvu sortu ljudi ne postoji protivnik u duelu prsa-u-prsa od koga bi zazirali, ali se užasavaju od podmuklog ujeda otrovnih zuba za nogu, jer od toga ne mogu da se brane snagom. Kažu da su u straha velike oči. Strah od zmija ima one najveće, buljave. Toliko velike da se zmijama pripisuju osobine koje one nemaju.
U narodnim pričama, zmija može da se premeće (pravi kolut naprijed) i u tom slučaju je brža od konja. Poskok, najotrovnija zmija našeg podneblja, je dobio ime po vjerovanju da može poput potezne mine da iskoči iz trave i da te poljubi francuski. A, tu je i "zapunjivanje". (Pitao sam nekoliko starijih ljudi šta, pored ujeda, zmija radi u tom postupku, ali niko nije znao da mi kaže. Uglavnom, kad te zmija "zapune" - ima da te nema!)
Cijelo to usmeno predanje dovodi do toga da za vrijeme kosidbe, po najvećoj vrućini, možete da vidite sijaset kosača u toplesu, sa Maradoninim šortsem i neizostavnim stilskim detaljem - dubokim čizmama modne kuće "Tigar" Pirot.
- AAAAAAAA UPOMOĆ!!!
- Š-šta je, sunce te jebalo?!? Je li z-zmija? Ako je zmija, ne idi 'vamo!
- NIJE ZMIJA! MEDVJED!!!
- Međed? Pa, što odma' ne kažeš! Neka tebe, sinovac, tu, a ja odo' tamo da mu opet jebem mater!
