Nekada zanimacija na ovim prostorima vezivana isključivo za dalmatince, boćanje se masovnim egzodusom devedesetih proširilo na krajišnike u globalu pa i na deo domaćeg srpskog življa. U pitanju je veoma strastven sport, pravi mediteranski, u stvari toliko strastven da je bez one trojice iz naslova često nemoguće partiju privesti kraju bez žrtava ili barem razbijenih glava.
Ovih dana, na novim terenima u Šimanovcima izgrađenim po evropskim standardima...
- Ušla!
- Nemoj srat', vidiš da nije ni na po' metera!
- To odakle ti gledaš, stani ođka pa ćeš viđet'.
- Ma nije ni blizu, evo vidim ja odavle.
- Daj šipku da vidimo ka ljudi.
- Evo ti šipke nabi' je u gujscu, golim okom vidim da je ušla.
- Šipka kaže da nije, evo ti ga na!
- A šta je držiš ka muštiklu, daj Miletu, on je bio đometar u opštini.
- Čekajte ljudi božji da vidim... ne, nije ušla.
- Šeno si je Mile vidio sam, bar dva milimetera.
- Ma nisam, prislonuo sam je ka perce.
- Iserem ti se na perjan jastuk, ti si LOPOV! Isti ti je govnar i ćaća bio, mome đedu po' metera bašče zakino za pršut što mu dade avetni Stevo, na uklin je narodu bio sve dok nije crka'!
- Ćaću da mi ne diraš da sad ne bi ovu flašu omirisa', JEŠČUO?
- Sa'ćeš ti omirisat' nešto drugo, puštite me ljudi da ga pocijepam!
- Šta se ovde radi gospodo?
- Ništa, pozorniče... malo se rekreiramo, eto.
- Može, samo tiše to tamo. Ne mogu trista i jogurt da dojedem od vas, svršio bi dosad da mi motorola ima vibraciju.
Što sam pre gotivio da bacim boćanje sa Dalmošima uz neko domaće vino, tamo u kraju.
+++
+