Ona je htela da vidi sveta, da studira u inostranstvu, da se uda za prosperitetnog muškarca, da ima dete i da posmatra zalazak sunca sa balkona ukrašenog cvećem negde u centru Pariza. Zacrtala je sebi visoke ciljeve i težila ka njima, bacajući sve ostalo pod noge. Kao mlada je pišala po muškima, i onim dobrim, i onim manje dobrim. Čekala je tog pravog. Ali zagorelost ne čeka.
Okolina, podstaknuta realnim ciljevima, je nastavila uzlaznom putanjom u razvitku budućnosti i spokojnog života. Danas ta ista okolina uživa u mladosti, čekajući da za sve dođe vreme, a ona je, zbog nekolicine "neočekivanih" i "naprasno iskrslih" problema, morala sve svoje snove da stavi u ad akta, i da malo zameni mesto sa onima koji su joj bili pod cipelom. Od studija ništa ne beše, udade se mlada, sa nekih dvadesetak godina, dobila je i dete, sve sa nadom da će muž zarađivati i doprinositi. A muž joj je manje više nesposobnjaković, od kakvog je kao mlada bežala, ali joj drugog izbora ne preostaje. On je srećan jer je oženio vrh ribu. I dok se ostali i dalje zabavljaju, njeno je mesto za sudoperom, umesto na balkonu tamo neke kuće u centru Pariza, dok u pozadini svira Ludovikova kompozicija "Đorni Dispari", a muž priprema pastu sa Bolonjeze prelivom.
