Svako od nas je pomalo glumac. Neki bolji, neki...pa ustvari, svi smo prilično dobri. Gluma je tanka linija između stvarnosti i iluzije, zar ne? Ta mogućnost da zavaraš nečija čula i razum. Retki su oni koji su time obdareni.
Dakle, taj susret. Sa osobom za koju si se nadao da više nikada nećeš sresti u životu. Ta jedna osoba,do juče ortak ili drugarica, je sada samo izvor vaše mržnje. I to ne one očite, nego one tihe. Najopasnija vrsta mržnje. Da li je vreme takvo, da li si ti kriv, ne znaš. Upadaš u vrtlog misli i osećanja. Trudiš se da ne misliš o tome, ali ono te proganja. Šta je bilo,bilo je. Nastavljaš dalje, govoriš sebi da ti se više nikad neće nešto tako desiti. I jednog dana, jednog lepog,nevinog dana,planete se poravnaju I dogodi se.Susret. Kako sad,majku mu?Nisam spreman za tako nešto sada. Još sa svim problemima koje već imam. Ne,ne.Ne sada.Ali,da,sada. Pogledi vam se preseku,kao dve oštrice. Osećaš kao da bi varnica mogla da sevne svakog trenutka. A opet,sve je tako prirodno. Šta ti je gluma. Hodate jedno prema drugom ,naviru sećanja,ali opet,sve je tako hladno oko tebe. Ta jedna milisekunda emocija vešto je prikrivena vašom uzajamnom neutralnošću. Ako i padne jedno mizerno: ‘’Ćao’’,ono je tiho kao tuga u tebi što stvari nisu mogle drugačije da se odvijaju. I dok prolazite jedno pored drugog, bukvalno možeš da osetiš onaj hladan vetar koji ti prožima kosti i od kojeg drhtiš gore nego od sibirske oluje. I koliko god puta da ti se desi,osećaj je užasavajući,u najmanju ruku.
I kako vreme prolazi, sve ostaje isto. I to jedno sećanje, na jedan trenutak zabeležen u vremenu.
