Koreni komunizma: niko nema ništa, zato što nema šta da se ima. Kako stvoriti...? Plan: obnaroditi da je bilo šta da se ima, samo je kurva crkva sve uzela i zakleti se u poštenje (nad gorećim srpom), te nakon stečenog poverenja obećati da će, ako se nanovo bacimo na produkciju, svako dobiti ono što mu sleduje. Svi se bacaju na produkciju, i posle vremenskog intervala, manje ili više - svako dobija ono što je stvorio.
Idejni tvorci piju rakiju iz zlatnih putira, ali...
Funkcioniše.
Koreni kapitalizma: niko nema ništa, zato što nema šta da se ima. Kako stvoriti...? Plan: naštampati guzic papira u boji da svako pomisli da ima. Motivisani, svi se bacaju na produkciju i nadoknađuju ono što su mislili da su imali, motivisani da imaju opet, i beskonačno vijaju svoj rep.
Narod ne kapirajući gde je početak a gde kraj zaboravlja da idejni tvorci mogu sebi da naštampaju guzic-papira koliko im bulja ište dok neko drugi to dorađuje, ali...
Funkcioniše.
Međa kapitalizma i komunizma: Svi vijaju svoj rep, derući se i zahtevajući dobra za koje misle da je njihov deda stekao. Umesto da svi dobiju dedovinu PLUS ono za šta svakodnevno rade - shvataju da dedovina nije ni postojala, i da jednim guzom moraju da odrađuju ono od čega su matorci pazarili u Trstu, a drugim da dopunjavaju troškove štampe za buljaše preko bare.
Bojno polje: Srbija.
Ulazna vrata zgrade u kojoj živi moj deda konačno dobijaju funkcionalni interfon. Firma se potrudi i odštampa imena stanara, i pokriva ih plastičnim poklopcem.
Moj deda tog jutra silazi sa šrafcigerom i cvik-canglama (nikad ne znaš) i uredno vadi svaki maleni plastični pokrov, osim svog, i nosi ih na tavan. Razlog: "svi kradu, pa da može da zameni kad mu maznu."
Pera, ratni veteran, silazi sa II sprata, uzima dedinu plastikicu i meće je na Jovanovićevo ime.
Deda zvoni kod Jovanovića.
Baba meće dedi led na oko i odlazi kod komšija Perine žene da se žali.
Trombonista sa petog zvoni kod Jovanovića, deda se protiskuje kroz hodnik i donosi novu plastikicu sa tavana i meće je kod Novickog...
