Pravi muški praznik, Sveti Trifun daje dovoljno razloga da se u ime onog što bi trebalo da predstavlja, čovek napije i usvinji. Državni praznici više nisu dovoljno precizan i pouzdan podsticaj za olešavanje. Podložni su promenama i obezvređivanju sa različitih istorijskih distanci(uvek nam je prethodna država bila bolja i njeni praznici lepši). Sveti Trifun je zato poslednji Mohikanac među praznicima koji baca u blaženstvo. To što je samo dan pred Sretenje, važeći državni praznik, pa još mogu da se spajaju praznici "dodaje mu na kvalitetu".
Sveti Trifun, zaštitnik vina i vinogradara, ostavlja svoje poklonike vesele tri dana nakon slavlja i tek onda im vraća bistru glavu, a sveti Valentin pokušava da od mladića-prasića za klanje napravi heroje po ženskom ukusu, koji kupuju šećernu vunu i slične džidže .
Sveti Trifun ima lakši zadatak jer se do pijanstva mnogo lakše stiže nego do ljubavi, pa se posle nedovršena posla, Valentin folirantski povlači u ilegalu čekajući podršku osmog marta, koji je građanski praznik.
Broj pijanih na ulicama, u kafanama i domaćinstvima se nije smanjio, a „zaljubljeni“ čekaju novu, osmomartovsku kampanju da se pojave prosvetljeni svojim kičom i glupošću, koju će trgovci i ugostitelji dobro da naplate.
E, pa živeli...
