Naš narod ima jedan običaj koji verujem većina mladih, i onih koji se tako osećaju, ne može da smisli.A taj običaj se sastoji od priprema hrane, dizanja šatre (ako nemate dovoljno veliku kuću ili stan) i ostalih pratećih detalja u ''čast'' pokojnika.
Posle spuštanja kovčega u raku i završetka sahrane, svi ožalošćeni pohrle ispod šatre i jedu, piju i pričaju, da ne kažem vesele se (Bože sačuvaj!) kao da su došli na svadbu (tu se negde pojavljuju i trubači, ako ovo želite da odnesete na sledeći nivo...), tako da na kraju ispada da su oradošćena udovica/ac, deca i rodbina napokon skinuli bedu sa vrata pa sad to sve proslavljaju.Sledi ogovaranje.
Sve se to pretvara u morbidni spektakl dostojan porodice Adams.
A ako ne želite da sebi priređujete taj cirkus, ispadate škrtica i sledi vam ogovaranje.
U svakom slučaju, nećete izbeći zle jezike, ali se ovde poznaju pravi prijatelji. To su oni ljudi koji dolaze nepozvani da pomognu u pripremama.
Najgore je što je rodbina bukvalno sprečena da ožali nekoga, zato što mora da razmišlja o hrani, piću,...++++
Видиш ти како мој земљак зна шта се ради по Шумадији :) Ако ништа барем се сви наједу, и напију...Ипак неки уфате и бидермајер :))
Nije to slučajno, pokojnikova rodbina umesto da pada u depresije i da seče vene ceo dan secka luka za punjene paprike a pred kraj pijanke udari brigu na veselje i zaigra uz trubače. Slavljeniku je i ovako nebitno šta se dešava kad ga uzemlje.
+
Alal ti vera!