Ukoliko nešto zajebem, em što sam i ovako i onako skenjana i život me jebe, dolaze roditelji kao šlag na tortu.
Ulazim u kuću, molim se Bogu, već s vrata primećuje keva da nešto nije u redu, ćale se priljučuje i nastaje sumnja. Nešto u meni puca i priznajem šta je. Nisam trudna. Nisam opljačkala banku. Ne kradem. Ne trošim puno para. Uglavnom. Bez obzira na sve, koliko god je minoran moj problem, poenta cele priče je da se od muve napravi slon i meni dobro namaže nos, jer za ime Boga, ljudi su bili sjebani na poslu pa se sad izdrkavaju na mene. Ne do Bog da to kažem. Jednom jesam. Bolje da nisam. Kako god, priča se razvija. Osećam se kao da me neko udario mokrom čarapom i bezvoljno bacam torbu na stepenice. Isto tako moji roditelju bacaju glavnu temu u drugi plan i vrše atentat na mene zbog bačene torbe. Ne cenim svoje stvari. Jebem li ga sad. Ulazim u fazu povlačenja. Ćutim. Kontam, bolje je. Bar neću nešto da lupim. Penjem se uz stepenice, prolazim pored gestapovaca i ulazim u svoju sobu. U milisekundu, sve se dešava. U trenutku mog prolaska čujem taj užasan zvuk koji govori "Kuda ideš?" ili "Vraćaj se, ima da razgovaramo!". Vraćam se na ratno polje. Sedamo u dnevnu sobu kako bi imali potpuni ugođaj. Za lepsu atmosferu, TV je pojačan do maksimuma, Đoković dobija meč i sledi reklama za Always ženske uloške. Neprijatna tišina. A jebem te živote. Deru se na mene. Jede mi se nešto, al bi radije da me nešto proguta. Krećem u akciju. Vadim svoje slabašne adute, iako već znam da gubim. U jebote, slućajno sam podigla glas. E sad sam jebala ježa u leđa. "ZAŠTO DIŽEŠ GLAS!?" - ili - "Ko je koga rodio, ja tebe ili ti mene?", a ja sve hoću da kažem "bolje da me nisi rodila" ili ćaletu da kažem "bolje da me nisi napravio" ali nekako odustajem u poslednjem trenutku, ne čini mi se kao dobra ideja. Deru se još. Skroz se izgubila glavna zamisao. Sada je tema moja neurednost. Ja sam neodgovorni sebični stvor. Krenem i ja nešto da pričam, ali sputava me glas koji se dere "Začepi dok ja pričam!". I ja začepim. I samo ćutim i sedim i trpim. Isusove muke. A onda se proderu "Zašto samo ćutiš? Alo! Gledaj me ovamo! Ima da razgovaramo!!!". Pa jebote, brate, mislim kevo, ćale, sad sam pokušala nešto da kažem, ali moram da ćutim. Da bih nešto rekla, moram da se malo proderem, ne može bre moj glasić da dođe do izražaja, mnogo se bre deru ovi sa reklame za uloške. I tako u krug. Pričamo celu noć, a ja hoću na fejs. Svoju bol čuvam u sebi, jer ako im i kažem svoju želju, dobiću zabranu. Gledam u prazno dok su se dve trećine moje tročlane porodice udružile protiv mene. A u kurac više.
