Šaputanje, razgovor i, u krajnjem stadijumu, urlikanje na TV, praćeno gestikulacijom i scenskim nastupom, a sve u nadi:
1. Da će nam Dinkić odgovoriti gde je naših 1000 jevreja od NIS-a
2. Da će nas Alehandro najzad poslušati i ostaviti rospiju Huanitu koja mu je ionako polusestra, a i vara ga sa njegovim budućim pašenogom
3. Da će tupavi Podolski najzad videti još tupavijeg Novakovića kako stoji sam u uglu ekrana i traži loptu te da će i Keln konačno nekoga pobediti i da nam neće više uzimati 'leba iz usta.
Iskusne TV-svađalice nikada ne idu u akciju kada su same u kući, nema publike - nema ni smisla. Svađu sa TV-om počinju pomirljivo i objektivno, lakšim i iskrenim pitanjima. Onda prelaze na intimiziranje sa osobom sa TV-a, kao da su ortaci iz kraja. Kako se osoba iz TV-a konstantno pravi luda, prelazi se na žustrije iznošenje winner argumenata. Na kraju, pošto stoki ne vredi lepo pričati, i najfinije svađalice popizde.
