Oduzeo se u svakom smislu.
Propio se, ostao bez prebijene pare, deca ga se odrekla, žena ga napustila, a i pamet ga više uopšte ne služi. Potuca se po varoši i kao kakva avet nad grobljem bdi pred zatvorenim kafanskim vratima sve dok mu ne otvore ili ga ko od nadležnih ne pokupi.
Gotovo da ne jede, još ga samo gravitacija drži uspravno. Sve mu se izravnilo poprimajući finoću one simpatične cifre kojom se zaokružuje apsolut.
I baš poput nule koja kao cifra bez brojčane vrednosti sama ne znači ništa, tako i čovek sveden na nivo iste nije ni od kakve koristi ni sebi ni drugima.
- E, video sam Ivana juče.
- Stvarno, gde??
- Nećeš verovati...
- Pričaj! Bolje je, uspeo je, a?
- Ma kakvi... Bio je ispred fontane u centru. Jedva me je prepoznao.
- Ne pričaj! Kako da te ne prepozna, bili ste nerazdvojni?!
- Bili. Lepo kažeš. Kad sam ga video onakvog, neobrijanog i odrpanog kako vadi novčiće iz vode i trpa u džep, došlo mi je da zaplačem, veruj mi.
- Ivan sakuplja novac iz fontane??!
- Da! Ne pitaj me ništa. Sve bih dao da bude onaj stari, da nekako mogu da mu pomognem... Sve sam probao.
- Sveo se dakle na nulu!
- Na apsolutnu nulu.
Dobra. A i dobio sam sad neku ideju