Nije to sin onog tate sa besnim mercedesom i vilom na Dedinju, ne. To je sin onog tate koji rmbači od 7 do 7 da bi njegov, tatin sin(!), mogao da se školuje i ono što po difoltu ide sa tim „ima sve ono što on sam nije“. Tata slepo veruje svom sinu. Sin je tatin ponos i dika! Sin studira već jedno šes' godina, i još je na drugoj. Prokleti profesori, od samog početka ga ne vole, a tako je dobar i mio dečko. Sin nije upao na budžet, jer mu je za privatne časove hemije bio potreban računar, a on to nije imao. Ne može se bez računara to... Sin je sve i svja. Njegova reč je ono što se čuje i počuje nakon toga. Ne bi on slagao, ma ih!
- Majko moja, kako samo uzimaju pare na onom fakultetu.
- Šta, opet mali pao godinu?
- Ma nije, evo, veli, fali mu još četir' ispita za uslov, uči bogami, po ceo dan ne izbija iz biblioteke, tamo, kod Milutina nekog, veli. Nego bre, treba da mu udare neki pečat u taj njegov indeks, šta ga znam, a dvea'es' evra svako lupanje pečata!
- Lele, jes' ti s' kruške pao? Ko ti rek'o da se tolike pare uzimaju za jedan pečat? Evo moja Mira završava ekonomiju, pare mi traži jedino za neko osiguranje, i to neki' petsto dinara. Ništa više.
- Ama Mihajlo, nisam lud, lepo dete kaže: Tata, dva'es' evra pečat! Nemo' me praviš blesavim sad i pa ti.
- E moj Svetozare, ne pravim te ja, ima drugih za taj pos'o...
