Teri Pračet

Britanski pisac fantastike. Neki njegovim romanima o Disksvetu spore umetničku vrednost, ali jedno je nemoguće sporiti - uz njih se i najveći namćor može nasmejati. Za razliku od Daglasa Adamsa, sa kojim ga često porede i koji humorom boji naučnu fantastiku, Pračet piše nešto što bi se moglo nazvati humorističkom epskom fantastikom.

U našim bibliotekama njegove knjige najčešće stoje na odelenjima za decu, iako oni upućeniji u njegova dela znaju da im tamo možda baš i nije mesto:

"Vrlo su gostoljubivi", priznade Eska (devetogodišnja devojčica). Znaš onu kuću na kraju ulice, gde ona debela gospođa živi sa svim onim mladim damama za koje si mi rekla da su joj rođake?"
"Gospođa Palm", oprezno poče Baka. "Veoma uvažena dama."
"Ljudi ih ČITAVE noći posećuju. Gledala sam. Čudim se kako uopšte uspeju da odspavaju."
"Uhm", reče Baka.
"Mora biti da je za nju muka da nahrani tolike ćerke. Mislim da bi ljudi morali da budu malo uviđaniji."
(Jednakost rituala)

("Heroji" spašavaju devicu koju umalo da žrtvuju sveštenici nekog kulta)
Dvocvet uze nož i odjuri do oltara. Posle nekoliko neveštih zamaha pođe mu za rukom da preseče konopce koji su vezivali devojku; ona ustade i briznu u plač.
"U redu je - ", započe on.
"Malo sutra je u redu!", preseče ona, streljajući ga pogledom dva crveno oivičena oka. "Zašto ljudi uvek moraju sve da pokvare?" Ljutito istrese nos u porub svoje odore. (...)
"Uhm, mislim da ne shavate", reče. "Mislim, upravo smo vas spasili od neumitne smrti."
"To nije lako ovde", reče ona. "Mislim, očuvati se - " pocrvene, i očajna, uvrnu porub svoje odore. "Mislim, ostati ... ne dozvoliti sebi ... ne izgubiti kvalifikaciju ..."
"Kvalifikaciju?" (...)
"Do sad sam već mogla biti gore sa Boginjom Meseca i ispijati medovinu iz srebrne posude", reče besno. "Osam godina ostajanja kući subotom uveče ode u vetar!"
(...)
"Ko je devojka?"
"Ne da nam da je spasimo", reče Rinsvind. Devojka prkosno pogleda starca (Koena Varvarina, osamdesetsedmogodišnjeg heroja) preko razmazane maskare.
"Ižeš to", reče on, i jednim pokretom je podiže, malo se zatetura, viknu na svoj artritis i preturi se.
Sledećeg trenutka on reče, iz ležećeg položaja: "Ne štoj šamo tako, kurveštijo, - nego pomagaj." Na Rinsvindovo veliko iznenađenje, a sasvim sigurno i na njeno sopstveno, ona to i učini.
(Svetlost Čudesnog)