E to je onaj dobro znan trenutak. Pokušali su svi da te uteše, plakali sa tobom, koliko je to moguće i patili, tražili ti leka, ali elem. E to je onaj dan, kad shvatiš da su te prethodni dani umorili, ili ona noć, kada si shvatio da su prošle i suviše samotne bili. To je onaj trenutak u kom ti ne znače istrošene reči, već bi samo da pričaš, da ono što možeš reći u nekoliko minuta, razvučeš na sate, pa nabaciš neki osećaj olakšanja.
-Pa ne znam šta da ti kažem.
-Ma samo ti ćuti i slušaj, ja ću da pričam. Ne znam kada je to počelo, ima tome dana. Samo me pogodilo onako iznenada. Ti znaš da ja ne verujem u te ljubavi na prvi pogled, ali ona je prošla par puta kraj mene. Ma sve sam ja probao, al nekako se spetljam, ma znaš kakav sam. A onda čujem ona traži ljubav, a ja se još više pogubim.
-A da ti brate potražiš psihijatra.
-Ćuti i slušaj, noćas si ti moj psihijatar.
Nekad je dovoljno i samo da klima glavom, ili da je neko tu pored tebe, ne mor ani da sluša. ++++
Ništa ti ne valja ovaj psihijatar... Uopšte ne radi na tvojim suicidalnim sklonostima... :)
+