Rečenica koju je svaka osoba pristojnih intelektualnih kapaciteta čula od nekog dela svoje rodbine. Kakav god da je problem u pitanju, šta god da treba da uradimo i postignemo, to je za nas pičkin dim, jer su, u očima naših starih (iz ko zna kog razloga, verovatno lečenje nekih kompleksa, projektovanje neuspeha, šta li) naši realni dometi dva doktorata, četiri knjige, osamnaest eseja, bez da se trudimo. Još kad bismo malo zasukali rukave, onda bi nas uzeli za asistenta u dvadesetoj godini, strani univerziteti bi nam nudili stipendiju, a asistentkinja koju menjamo bi bila napumpana (ne moram da govorim ko bi bio otac).
U realnosti, jedini efekti koji se postižu izgovaranjem ove nonšalantne rečenice je nepotreban pritisak nad glavom, tikovi a la Čkalja pred stambenom komisijom i želja za pretvaranjem u manijakalnog ubicu ako nešto pođe po zlu.
- Tetkin, kako škola?
- Nije loše, tetka, ali sad imam neku katastrofu, dve hiljade stranica treba pročitati za dve nedelje, ne znam šta ću i kako ću, Sunce me neće videti...
- Ma, jes', to za tebe nije ništa, ti ćeš to samo fik-fik i gotovo.
-???- Koliko si golova dao na tom turniru, Aco?
- Šurnajest, ujna, ali pokidali su mi ligamente, tako da mi sledi mirovanje od šest meseci.
- Ma, kakvi, nemaju ti doktori pojma kakav si ti, ujnina snaga. Već sledeće nedelje ćeš ti opet da špartaš.
-???-...i morali su da je zašivaju, preti mi optužba za silovanje, nekoliko godina robije...
- Pa, dobro, malo ćeš da se čeličiš, šta je to za tebe par godina...
- DOSTA, BRE, VIŠE!
