Prve tri reči u rečenici posle kojih sledi sigurna svađa i/ili zamerka. Po njihovoj upotrebi kantar skače u nebesa, pada mrak na oči i često je teško kontrolisati se uz sav adrenalin koji šiba krvotokom. Najčešći razlog je što to obično izgovara osoba čiji ste savet poslušali i sjebali se, a on vam sada objašnjava gde je zajeb nastao. A sve to u trenutku kada je prekasno za korekcije.
- Komšija, šta ti je ovo sa zidovima?
- Onomad svratila sestra sa decom, pa se klinci zaigrali. Stavili kasetofon na ringlu, hteli da slušaju muziku, ali uključili i tu ringlu, pa izašli u dvorište. Bio mali požar, i sad zidovi čađavi, a jebem li ga kako to da prefarbam!
- Ah, pa neće to da ti primi poludispreziju tek tako. Mora prvo zid da se opere.
- Kako?
- Kupiš kalijev sapun, razmutiš u malo vode i trljaš time zid. Kad se to osuši, samo pređeš valjkom i poludisperzijom, nakriviš kapu i uživaš! To je to.(posle par dana)
- Komšija, čime si krečio kad ti ovako ispalo?! Auuu, sve razmazano, izbija ono crno ispod...
- Jebem li ga, tri puta sam trljao sve zidove onim sapunom i nanosio farbu u četiri ruke i vid' ovo! Ruke mi otpale od rada, a izgleda k'o da sam govnima krečio!
- Eeeee, trebao si da, posle sapuna, naneseš podlogu. Znaš, uzmeš to u radnji, al' onu za spoljne zidove, ne unutrašnje. A i nju zamutiš gušće nego što piše, naneseš dve ruke, sačekaš da se osuši i tek onda kreneš da krečiš i ... Ovaj, a što me gledaš tako čudno... i šta će ti to sekirče?
