Sama kafa nikada nije uspevala u Turskoj, ali turska kafa zaslužuje geografski brend zbog načina spremanja koji su Srbi, naravno, jedini sačuvali od zaborava. Ne samo da su sačuvali recepturu već i neohodan pribor koji nije tako jednostavan i široko rasprostranjen, ali je ipak u funkciji.
Ide ovako.
Korak prvi: Voda se vadi iz bunara bakrenim kazančetom uz izgovaranje stihova pesama predkososvskog ciklusa.
Korak drugi: Ćeramidom se iz kazančeta pune fildžani dok se trtlja nešto o Muratovim ambicijama i kako će da posisa kurac samo ako dođe na kafu.
Korak treći: Voda iz fildžana se sipa u mesinganu džezvu, te se tako zna koliko gostiju će biti. Tada se baje ona mantra da bude što više gostiju, jer ko na kafu ne bude došo ... kurac će je popiti.
Korak četvrti: Sipa se kafa u džezvu, a džezva se stavlja na žar ognjišta. Svi su veseli kafa će se poslužiti. Videće se ko je kafi vera a ko nevera.
Korak peti: Šećer. Mnooogo šećera. Ako nije šerbet slatka - nije turska.
Korak šesti: Svi zašećeriše, složno je turskom nazvaše i ispiše. Jašta more.
Ideala za naslov. Dobro definisano, primer za smeh, odlično.
Meni ode u naslov a mudovi kako hoće.
Ma Absent piše dobre defke al' jako retko piše.
A za prepek? A? I to smo sačuvali i to po turskom receptu.
ovo bi moglo završiti u odabranim :)