Najperfidniji vid sunovraćenja slikarske umetnosti zarad ostvarivanja profita od skorojevićkog miljea.
Zašto bi išli po galerijama, kad se može, sa svojim udobno smeštenim guzicama, iz fotelje naručivati ono što se prikaže? Kultura iz kesice, 3 u 1, izručiti sadržaj u toplu vodu i promešati.
I to sa cenama "daleko nižim" od tržišnih, a nemerljivo nižim od umetničke vrednosti same slike (čitaj "priučeno mazalo je našlo put da utrapi svoja sranja, koja su se izmešala sa vrednijim slikama, i samim tim dobila na vrednosti").
Inače, desi se, da se nađe katkad i izvanredna slika poznatog autora, što je po mom mišljenju još gori "zločin" prema umetnosti, jer se time obesmišljava i kultura i sam autor.
Zna se gde se gledaju i kupuju slike, televizor je postao samo produžena ruka komerc-sistema za mužu lakovernih i pokondirenih.
"Mis`im jebote Cale, mogli bismo da mu ga damo po ovim slikama na televizoru, vi`š kako su skupe i šarene; znaš da je Daca kupila onu svoju za 3000 jura da pokrije sef na zidu, a mi mi`sim ono, jebote, ko da smo sirotinja, pazi kad bi ovde dobro stajala ova sad š`o se prikazuje s ovim leptirićima, baš bi mi se slagala uz šešir i ovu ovde ikebanu. E, a ovu sad na ekranu da metnemo u kupatilo, takvu sličnu ima Bica, ima da prsne kad bude videla da smo i mi na nivou. Juuu, vid` sad ove, budi bog s nama, al` može za u hodnik iznad cipelarnika. Vi`iš kako voditeljka hvali autora, mora da je neki poznat. Ej Cile, aj` mi kupi, molim te..."
Mislim da je to jedan od najboljih komplimenata koji autor može dobiti...
Neko se prepoznaje po vonjanju, neki po kičerici koju oblači, neki po stilu.
Dobro se podsetih: odoh da se okupam od ove štroke i presvučem ovu pink majcu na šljokare, ne moram baš u sve tri sfere biti prepoznatljiv...
Стил се препознаје