Voleli smo se. Naša veza započeta je na ekskurziji početkom treće godine srednje škole. Naredne dve godine bile su najlepše u mom životu, bili smo omiljeni u društvu, našem zajedničkom društvu. Spremali smo se zajedno za fakultet, čak me je i njen ćale zgotivio. I onda je došao faks. I problemi. Ona je upisala FON, a ja Višu košarkašku. Nije joj se dopalo, rekla mi je da upišem "neki pravi fakultet" i da ovde nemam perspektivu. Kako mi je uvek zvocala zbog mog boemskog načina života, nije joj dugo trebalo da na svom fakultetu nađe nekog ulickanog fićfirića - budućeg menadžera koji se jako dojmi njenoj majci. Tek tako! Iščupala mi srce iz grudi, raspršila moje snove o zajedničkoj budućnosti kao balon od deterdženta. Živeo sam u iluziji koja se razbila kao F117 od buđanovačko tlo. Propio sam se i napustio školu. Evo me sad u 28. godini života, na samrti. Krenula je iz Ciriha, iz svoje porodične kuće u kojoj se oseća kao ptica u kavezu, da me vidi poslednji put. Ne zna da neće stići...
Ovo je priča iz mašte "nesrećnog" srednjoškolca, jer Dragana ne zna da ga on šilji na nju, a sve pod uticajem tek otkrivenih tragičnih kafanskih pesama.
pička joj materina.