U poslednjih dvadeset godina, jako popularna fraza u neodemokratskoj retorici, posebno oko izbora. Izvorno se ova fraza odnosila na osobe koje ne pripadaju konstitutivnom narodu (ili narodima), ali se u zadnje vreme značenje proširilo, pa su polako dodavani invalidi, homoseksualci, deca, žene, penzioneri, mladi... Zapravo, opšta je tendencija da se svi osim radno sposobnih muškaraca od 30 do 50 godina, heteroseksualnog opredeljenja koji pripadaju matičnom narodu svrstaju u neku od manjinskih grupa, što znači da bi ne-manjinske populacije ostalo oko 15%, to jest da bi većina bila u manjini. Možda ovo nekome zvuči paradoksalno, ali sociolozi su sve to lepo objasnili i poduprli teorijom.
Takođe je popularna ideja da većinsko stanovništvo treba da se brine o manjinskom, to jest da 15% populacije treba da se brine o osamdeset-peto-procentnoj manjini. Nekada davno je bila popularna drugačija ideja - da treba svima dati ista prava i pomagati zapošljavanje svih ljudi, bez obzira na (ne)pripadnost manjinskim grupama, kako bi mogli da se brinu sami o sebi. Međutim, u neodemokratskoj teoriji se ovakve ideje smatraju fašističkim.
Ujedinjene nacije govore da bi, u narednih pet godina, svaka država članica trebalo da se stara o deci, o ženama, o Romima, o osobama sa invaliditetom i LGBT populaciji, rekao je Čiplić u Jutarnjem programu Radio-televizije Srbije.
