Verbalni fatalit na fiktivni telesni organ.
Veliki je paradoks života što baš takav udarac, u, tehinčki, nepostojeće, najviše boli, ako je sproveden po svim pravilima, bilo da je pasivan ili direktan, razara jače i oštrije nego bilo šta drugo, ostavljajući psihu u ruinama svojih verovanja i nadanja.
(zatvorena kapija, nikog kući)
- ''Zvaću ćaleta, kako ga nema, koji kurac?'' Mrmljam sebi u bradu. (telefon nedostupan)
- ''O da ti jebem.. Pa rekao si, bićeš kući, šta je sad? Nema veze, odo do strika i buraza, možda znaju gde si odlepršao.''(dolazak do njihove kuće)
- ''Hohooo, pa 'de si ti meni!''
- ''Ćao striko, dobar? 'De mi je mazga od buraza?''
- ''Eno ga u sobi, nego.. Zar nisi ti na moru?''
- ''Kakvom moru, okle ja tamo?''
- ''Pa otišao ti ćal.. Čekaj, ti ne znaš?''
- ''Šta ne znam?''
- ''Ja sam mislio da si i ti sa njima na moru..''
- ''Ćale na more otišao, znači? Aaa, zato ga nema kući..''
- ''Nije ti rekao da ide? Nije te zvao da ideš?''
- ''Pa eto, vidiš da stojim ovde pred tobom.''
- ''O sunce mu.. Ne znam šta da ti kažem..''
- ''Ne brini striko, nema veze.''
- ''Ja planirao na pecanje da idem na Dunav malo, pa ako si raspoložen..''
- ''Heh, uvek. Aj' samo da zovnem onog magarca pa idemo, taman malo da bacam varalicu na Hrvatsku stranu.''
- ''Ej, što se tiče mora..''
- ''Ne brini se oko toga, važi? Navikao sam ja već donekle na taj režim rada. Idemo?''
- ''Idemo.''
Jednostavno odlično...
+