Za razliku od današnjih odgajivača pčela, onovremeni pčelari nisu znali za košnice i pitomu pčelu, nego su lutali po šumama u potrazi za rojevima divljih pčela i njihovim staništima punim meda. To nije bio lak posao, jer su pčele mesta za sebe i med pronalazile u skrovitim šupljinama pri vrhovima drveća. Skupljači meda morali su tako dosta da se namuče pentrajući se po stablima i udarajući vrškom sekire ne bi li pronašli šupljinu pod korom. Kada bi lovac na med naišao na skrovište, njegova sekira bi lako probila koru drveta i odmah utonula u med što se smatralo velikom srećom, te je tako i nastala danas česta uzrečica: Upala mu sekira u med!
+ Лијепо објашњење