Novac i alkohol su, to je opštepoznato, dva stuba na kojima počiva celokupan društveni život.
„Nesta blaga, nesta prijatelja;
nesta vina, nesta razgovora.”
E sad, ovde nije reč ni o blagu, ni o činjenici da Srbin peva o vinu, a pije rakiju. Ovo je osvrt na jedan fenomen vezan za rakiju: pored uobičajenih podela (poreklo, jačina, prirodnost, sirovina - dunja, šljiva, loza...), postoji i jedna kategorizacija, nezvanična, a vrlo prisutna. To nije poređenje između različitih rakija, nije čak ni klasično gradiranje jedne rakije iz istog kazana, nego svojevrstan pokazatelj međuljudskih odnosa. Kad peče čiča rakiju, on već u glavi ima podelu na tri kategorije:
Prva kategorija je za prodaju.
Druga je gostinska.
A treća je kad ode "tamo negde iza", pa se posle nekog vremena vrati i, sve se osvrćući da ga odnekud ne gledaju radoznale komšijske oči, pruži ti plastičnu flašu od soka ili kisele vode, čiji se sadržaj sija poput žutih dukata iz babinog devojačkog đerdana, i, uz zaverenički osmeh, kaže:
"Presuni u staklo kad stigneš kući, ne valja da stoji puno u plastike".
E, to je znak da te je prihvatio i da te smatra svojim onoliko koliko se svoj može biti. Dalje od toga nema. I nemoj slučajno da si se prevario da ponudiš da mu platiš. Uprskaćeš sve.
