Izreka koja objašnjava ljudsku prirodu, i potrebu da se najviše kuka za izgubljenim stvarima, iako postoji gomila sličnih, ali ne i istih.
Dakle, tek nakon što izgubiš određeno, shvatiš holiko je isto vredelo, i počinješ da ceniš.
Zvoni mobila :crna ženo, prokleta bilaaaa:
- Hoću da se pomirmo!
- Ivana ti si?
- Da... Ti si meni sve, ti mi daješ sve i ka...
- Šta pričaš ti, jesi nenormalna?
- Lepo ti kažem, hoću te nazad.
- E sad mi je gajba u haosu, navrati oko osam, pa ćemo pričati.
- Želim te! Dođi ti kod mene, odmah.
- Dobro, rekao sam ti već, znaš kako ide, zalutalu ovcu najviše želiš nazad.:zvrrrrrrrrrrrrr: ko je sad u pičku materinu, u dva popodne!
- Oo, ćao ćao. Odkud ti sad? Jesam ti rekao u osam da dođeš, tj. ti si rekla da dođem ja kod tebe. Ne možeš ni dva minuta bez kurca, što sad nisi kod Marka otišla kad si mogla onu noć? Vidi je, još fura majčicu što sam joj za dan zaljubljenih kupio.
- Ma bila kevi da kupim peglu, crkla joj ona.
- Pa gde ti je?
- Nemam dovljno para.
- Šta ti sad i pare trebaju?!
- Ne, nego hoću da popričamo, kad sam već u blizini.
- E pomirićemo se al' nemoj više Ivanu da pušiš, msm jeste imenjaci i sve ja to kontam ali...
